[ projects

[ exhibitions
[ archives txt

[ intima
[ igor.s
[ awards
[ contacts
[ tv intima

  

[ slovensko


intima virtual base - www.intima.org


Ljubav bez milosti:
razgovor sa Igorom Štromajerom



AV: Igore, za početak evo jednog uvodnog, lakog i neteorijskog pitanja: Molim te da se predstaviš čitaocima/teljkama TkHa, tj. da izložiš ukratko svoju radnu biografiju, ali - ako želiš - i par bočnih detalja koje sam nađeš za shodne/interesantne..

IŠ: Ta uvodna, laka i neteorijska pitanja su najteža. U poslednje vreme, kad sam u situaciji da treba da se predstavim, kažem o sebi da sam intimni mobilni komunikator. Jer to što ja radim poslednjih sedam godina na netu i pre - neke četiri godine u teatru - je intimna komunikacija. Intenzivna intimna komunikacija mene kao umetnika sa recipijentima, preciznije: recipijentom/kinjom. Mobilna sam dodao pre četiri godine, naročito zbog početka istraživanja mobilne digitalne tehnologije (GSM, WAP, GPS) u umetničke svrhe.
Rad u teatru sam započeo 1989. godine, a zatim sam naredne četiri godine sa Bojanom Kunst radio na pozorišnim eksperimentima koje smo tada nazivali teatarske instalacije. U njima smo proučavali odnose između tela glumca/ice-plesača/ice i gledaoca/teljke, fizičke energije, intimne fabule i privatna ispitivanja glumca/ice u javnom (teatarskom) prostoru. Od 1996. godine radim na internetu. Počeo sam sa tzv. klasičnim vizuelnim net artom, onda prešao na multimedijske emocionalne mobilne i komunikacijske projekte, a u ovom trenutku najviše se bavim intermedijskim gerilskim i političkim aspektima mobilne intimne digitalne komunikacije, što drugim rečima znači - net performansom. Imam svoju produkcijsku kuću: Virtualna baza Intima. U njoj radim na niskotehnološkim rešenjima za taktičku umetnost i emocionalne strategije. Glavni fokus mog rada na internetu je istraživanje fluidnih komunikacijskih kanala i struktura, unutar opasnih zona intimne komunikacije.
Volim crno vino, duge večere sa prijateljima, džoging sa Kraftwerk u ušima i veliku jutarnju kafu.

AV: Pošto je dogovor da ovo bude teorijski razgovor, odnosno razgovor u kojem ćemo zajednički pokušati da teorijski konceptualizujemo i kontekstualizujemo tvoj rad u oblasti digitalnog, tj. net performansa, teoretičnost mog drugog pitanja ne sme da zaostane za tvojim prvim odgovorom. Dakle, prelazimo na najteže teorijsko pitanje koje se vrti oko tvog rada. To je koncept intimnosti, intime koji se izvodi u kontekstu jednog tako masovnog i otvorenog medija kao što je internet. Htela bih da krenemo od toga kako ti autopoetički postavljaš ova dva koncepta i prakse: intimno i javno. Za početak je možda korisno da ih postaviš i šire, a ne samo vezano konkretno za tvoj rad, za teme i probleme tvojih performansa i njihov osnovni medij.

IŠ: Nema veće intime od javnosti i obrnuto. Kada se intima i javnost shvate u svom najradikalnijem, totalnom vidu, one su samo dva performativa iste činjenice, istog užitka. Zbog toga i mislim da je internet najintimniji medij koji je ikada postojao. Upravo zbog te kvazi potpune otvorenosti, koja je redukovala javno na sasvim intimno i intimnost lansirala u orbitu javnosti.
Primer za redukciju koju pominjem lako mogu naći ovde, kod kuće. Sedim ispred kompjutera i potpuno sâm, u svojoj intimi, gledam porno film koji u manje-više istom trenutku gledaju i hiljade drugih. Ali baš je taj 'manje-više isti trenutak' jako važan, jer svakome od nas daje fantastičan osećaj individualnosti. Nije to televizija, pa da moraš biti tačno u određeno vreme ispred ekrana, kao i 'svi drugi'. Nismo, znači, na stadionu. Ne, u svojoj smo sobi, u svojoj intimnosti, pa nam taj 'manje-više isti trenutak' individualizuje utopiju, redukuje javnost, možemo reći i da individualizuje javnost, a stvara i izvrsne užitke. A primer za lansiranje ili otvaranje intime/intimnosti u najširu javnost ni ne treba detaljnije objašnjavati. Svima su poznate jeftine web kamere, koje ljudi masovno instaliraju po stanu i tako otvaraju vrata svoje bizarne intimnosti najširoj javnosti.
Sem toga, odnos intime i javnosti u tom mediju zavisi od još jednog vrlo bitnog elementa; a to je pitanje identiteta. Internet omogućava fenomenalno menjanje i prekopčavanje identiteta, pa tako različiti identiteti dobijaju i vremensku dimenziju i mogu se pojavljivati i realizovati u vrlo kratkim vremenskim jedinicama, baš kao što vreme ide sve brže i brže i u analognom svetu. To 'prekopčavanje' u kontekstu identiteta je bitno za razumevanje odnosa između intimnog i javnog. I, još više, to je upravo ono što konstituiše fluidni odnos intimnog i javnog na internetu. Ako sam u tom trenutku zavodljiva hrvatska pevačica Severina (a ako uzmem njen identitet na internetu, stvarno i jesam ona), u sledećem trenutku sam neko potpuno drugi, možda čak ni nisam osoba, nego kôd, bit, informacija. Bez problema, samo je pitanje koju tipku kliknem. Upravo zbog tog vremenskog veznog elementa (identiteta), koji tako čvrsto i do neprepoznatljivosti spaja intimno i javno, život postaje tako lak, jednostavan, neproblematičan, idealan.. Zar nije to idealna situacija za procvat terorističkih taktika, gerilskih strategija i drugih radikalnih politika? A da masturbiram na pornić koji mi se vrti na ekranu mobilnog telefona, negde usred ulice Unter den Linden u Berlinu, bila to sasvim druga priča o intimnom i javnom. Ne živimo, znači, u jednom svetu - nego u dva.

AV: šta misliš, nije li onda od same intime ostao samo još trag u ovom hiper-mas-medijskom društvu? Ili - Da li je ikada i bilo drugačije intime? I drugačije indvidualnosti?
Ova pitanja namerno ostavljam otvorena da ih možeš shvatiti i kao sasvim patetična i kao sasvim lukava. Dakle, sam izaberi tipku na koju ćeš kliknuti.


IŠ: Ovo ću pitanje shvatiti sasvim ozbiljno, jer je jedno od bitnih parametra mog pozicioniranja u savremenom društvu.
Nekada smo imali iluziju intime, slobodnu ljubav i usmerenu utopiju. Ne kažem da je to bilo bolje od današnje otvorene komercijalizacije i direktnosti kapitala, koji se ne stidi ničega i nema moralnih dilema u vezi sa intimom i individualnošću. Ali, činjenica je da baš zbog toga danas živimo u konstantnim ratnim uslovima, koji obuhvataju naš svakodnevni život do poslednje sekunde, a nekada smo pušili travu na plažama i imali neograničeno mnogo vremena. U hipijskim 1970im i u aktivističkim kasnim 80im (koje uključuju i početak masovne upotrebe interneta), intima i individualnost su bile besplatne. Danas nas te dve iste stvari mnogo koštaju. Multinacionalne kompanije nam nude individualnost i slobodu po veoma visokoj ceni i samo na određeno kratko vreme - dok na tržište ne stigne novi proizvod. Upotrebi te higijenske uloške i "be free"! Kupi naš mobilni telefon i "be different"! Kupi pocepane farmerice i "be yourself"! Znači, ako hoću da budem drugačiji, svoj i slobodan, moram platiti. Još pre nekoliko godina, slogani o individualizmu, radikalnosti, razlikama itd. bili su rezervisani za umetnost. Danas su to glavni slogani kapitala. Druga važna stvar u svemu tome je da kada kupujemo tu slobodu i individualnost u tržnim centrima, mi ustvari kupujemo nešto što već imamo i što nekako ne bi trebalo ponovno kupovati. To govori o visokom stepenu distopičnosti, rezigniranosti i, čak, katastrofičnosti našeg društva. Ja obožavam da kupujem i to me ponekad i orgazmatično zadovoljava. Ali ipak, pošto sam pomalo romantični cyber-komunista, intimno u sebi žalim za tom besplatnom slobodom i pod određenim okolnostima spreman sam možda otići i u šumu da se borim za neke mrtve ideale.
A intima ima danas i jednu sasvim specifičnu - za mene najznačajniju i esencijalnu - ulogu u hiper-mas-medijskom društvu, na koju želim ukazati. To je politički otpor.
Najintimniji čin koji možemo uraditi je taj koji uradimo bez uzroka. Jedna je stvar staviti na sebe bombe i detonatore, otići u centar Tel Aviva, aktivirati se i ubiti dvadeset ljudi. To je dosadna politička akcija koja ni medijima više nije zanimljiva. A sasvim je druga situacija staviti na sebe iste te bombe, otići daleko u široke šume Laponske i izvesti isti čin: dići se u vazduh. Ali, u tim okolnostima taj čin gubi medijsku komponentu i postaje apsolutno intiman, privatan i ozbiljan politički otpor. Sâm intenzivno radim na bezrazložnim konceptima, koji se mogu videti u nekim mojim recentnim projektima (Ballettikka Internettikka, S.HTML security, We Finns, we don't use chains!, MomEnt.16: Orgasmus im Berlin itd).
U tim okolnostima možda bi najbolji odgovor na tvoje pitanje bio: ne, intima nikada nije svedena samo na trag; hiper-mas-medijsko društvo je ne može uništiti, ono je samo  transformiše. »Intima bez razloga«, danas je najradikalniji otpor kapitalu. Kao što su u komunističkom Pragu - podseća nas Milan Kundera - grupne orgije intelektualaca u privatnim stanovima bile vrhunac opozicionog političkog udruživanja. Orgazam je, znači, vrhunska manifestacija političkog učešća. Eto, ništa se nije promenilo.

AV: Mada je sve(t) nesamerljivo drukčije/i.
...Pokrenuo si veoma važan aspekt svog rada i predlažem da razradimo to pozicioniranje tvojih net-performansa u aktuelni makro društveni ekono-politički kontekst.
Digitalna tehnologija, ovde naročito mislim na internet, sa svojom veoma-slabom-ograničenošću protoka informacija kao da ide na ruku globalnom, znači veoma-slabo-ograničenom, Kapitalu. Kada govorim o slaboj-ograničenosti, mislim doslovno u Marxovom smislu strukturalne anonimne logike trans-nacionalnosti, -individualnosti itd. kapitala koja sada, u digitalnom dobu, dobija ogroman zamah. Internetu, kao i kapitalu, je na neki način 'svejedno'. On (kao da) ima svoju logiku, koja nema mnogo veze sa njegovim akterima. Oba su time danas na neki način depolitizovana: svejedno je da li si Kinez/skinja ili Indus/kinja ili Amerikanac/ka, muškarac ili žena, beo/la ili crn/a, hetero- ili homo- ili bi-seksualan/na...
Ako to suzim na net-teatar i tvoj rad, onda me zanima: Da li misliš da se tom umetničkom praksom može repolitizovati internet (globalni kapital)? Ako može, kako? 'Gerilskim akcijama'? Ili intervencijom intime u indiferentni javni prostor interneta? I kako ona može umaci zamci da ponovo-potvrdi strukturu mreže u kojoj deluje? Da li misliš da se u slučaju intervencije intime može govoriti o nekakvom 'zastoju', nekoj tački na kojoj slabo-ograničeno prostiranje interneta počinje da škripi, da se pokazuje kao veoma-ograničeno? A to znači: ekono-političko? (Ne sugerišem odgovor, nego pitam i samu sebe.) Jer, slažem se kada govoriš o češkim intelektualcima u doba real-socijalizma, ali makro kontekst se promenio i danas bi takav politički akt i u samoj češkoj ustvari bio jedan sasvim uklopljiv 'način života'.


IŠ: Moj je odgovor neupotrebljiv.
Nisam net-aktivista; nikada nisam ni bio. Kada su se sredinom 1990ih pojavljivale net-aktivističke inicijative koje su politizirale internet i povezivale se sa umetničkim net-inicijativama (Nettime, Syndicate itd), smejao sam im se (iako sam bio njihov aktivni član) i i dalje masturbirao svoju klaustrofobičnu, zatvorenu, besmislenu intimu. Priznajem (i nikada nisam negirao) da je internet komercijalan, potpuno, nikada to nije bio više nego što je danas. I potpuno ide ruku pod ruku sa kapitalom i potrošnjom. Zato me tvoje pitanje u ovom trenutku totalno deprimira, razoružava i postajem jako tužan, nemoćan.
...Napraviću pauzu i popiti kafu..
Evo me natrag. Ništa nisam smislio. Mislim da je sve uzalud, ništa ne pomaže, ni gerilske akcije, ni politička propaganda, niti filozofija. A kad ni filozofija ne pomaže, onda nam je stvarno teško. Jer ako u išta verujem, onda su glavne stvari za koje živim: trauma, nemoguće, fantazije, tišina, utopija i filozofija. Ali ako mogu da se smejem, iako pozitivno, i kad čitam žižeka kad analizira savremenu zapadnu politiku, onda je stvarno sve propalo. Ostaje nam samo ironija. Ali, problem je i u tome da nas ta ironija još više čini ogorčenima. Sve oko nas je samo "zanimljivo", a ne "promenljivo". Od svega se možemo distancirati. Sve je samo taktika i strategija; ništa nije stvarno, opipljivo. Svaki naš čin - ma kako on bio ilegalan i opasan - je samo 'uklopljiv način života' koji ništa ne vredi, jer funkcioniše samo u tom određenom trenutku. U sledećem, pravila se menjaju, pa se menja i način života. Intervencija intime, ma kako bila radikalna i direktna, u tom je kontekstu besmislena; nije čak ni običan 'zastoj', nego postaje samo igra bez vrednosti, samo neki moj lični angažman koji nema nikakve vrednosti, ne znači ništa i potpuno je autoreligiozan. Igra 'kako preživeti', reklama, propaganda, provokacija, romantični 'odnosi s javnošću'. To isto važi i za one čehe u grupnjaku, koji možda i uživaju, ali izgledaju glupo ako to danas rade besplatno ili - još gore - bez razloga.
Internet je u toj perspektivi samo jedan od aktivnih elemenata funkcionisanja kapitala, samo je deo ovog društva i ni u čemu nije drugačiji od njega. Potpuno je ograničen, definisan, kontrolisan. Taj fašizam interneta, koji ne mogu slomiti ni virusi, odlična je slika ne samo moderne hegemonije kapitala, nego i savremene umetnosti, kuratorskog sistema i umetničkog tržišta. Ako je [Mladen] Stilinović sredinom 1990ih rekao da "an artist who can not speak English, is not an artist" ["umetnik koji ne može govoriti engleski jezik nije umetnik"], danas posebno važi da "an artist who can not send a press-release (in English), is not an artist" ["umetnik koji ne može poslati press-release /na engleskom/ nije umetnik"]. Ništa se više ne može repolitizovati, jer je sve već kapitalizirano. čak je i demokratija depolitizovana. Ona nije više filozofski, nego je postala čisti ekonomski pojam. Biti drugačiji (Kinez, xy-seksualac, politički opozicionar, invalid, terorista itd) je samo nova tržišna niša ili novo tržište za plasman proizvoda. Tako i Jedanaesta teza o Feuerbachu danas zvuči samo kao glupa reklama za zubnu pastu: »Die Philosophen haben die Welt nur verschieden interpretiert; es kommt aber darauf an, sie zu verändern« ["Filozofi su svet samo različito interpretirali, ali stvar je tome da se on promeni"]. Smisao te teze je samo ovaj: kupi novu zubnu pastu, upotrebljavaj našu, ne njihovu, jer je naša najbolja, dok popodne ne pošaljemo na tržište nove.
Zbog toga se ne ljutim na tebe što si mi postavila ovo pitanje, jer si time razbila iluziju našeg razgovora o umetnosti. Zapravo, govorimo o ljutnji bez strasti, o odnosu nepostojećih i neregistrovanih ne-potrošača iz velegradskih budžaka i divljih naselja ('favela') prema internacionalnom kapitalu, zar ne? I o odnosu (koji je zapravo 'ne-odnos') tog kapitala prema njima. Dobro, meni to čak i više odgovara, jer ne treba više da se krijemo iza nekih prevaziđenih ideja. Moje projekte na netu, prema automatskoj statistici, u proseku poseti 10.000 ljudi mesečno. Pa šta to oni tamo traže?! Zaposlenje? Krov nad glavom? Status izbeglica ili državljanstvo? Seks? Demokratiju? Zubnu pastu? Ljubav bez milosti?

AV: Ili - Teatar? Zamisli to! Neka ta pitanja i ostanu otvorena. A, zanima me još jedan aspekt ove kontekstualizacije, u užem smislu/kontekstu umetnosti i teatra.
Dakle, kako bi net-performans (naročito svoje radove) pozicionirao u okviru tradicije i istorije zapadnog teatra? (Mislim pre svega na tvoje projekte /tipa/ Ballettikka Internettikka i Oppera Teorettikka Internettikka.) Da li to smatraš tačkom diskontiuiteta, 'lomom' te istorije? Ili kao evolucijski korak? Naročito s aspekta činjenice da je ovo prva (poznata) teatarska praksa koja se ne zasniva na živoj izvedbi i prisutnosti, odnosno ona potpuno redefiniše pojam 'živog performansa'? Jer, ako kažemo da se i net-teatar ostvaruje živom izvedbom - a najčešće se tako smatra - onda su nam sada potrebni neki drugi kriterijumi, jer stari više ne važe.. Takođe, Lev Manovič digitalne medije naziva meta-mediji, jer se zasnivaju na upotrebi i redefinisanju elemenata ranijih medija? Da li bi svoj net-teatar mogao nazvati meta-teatrom (meta-operom, meta-baletom, meta-performansom) u tom smislu?


IŠ: U svakom slučaju, možemo govoriti o kontinuitetu - nikako ne vidim istoriju umetnosti kao diskontinualnu činjenicu ili područje (svaki lom se nadovezuje na pređašnje stanje i crpi koncepte ili antikoncepte iz njega) - iako se odmah "hvatam za revolver kad čujem reč 'teatar'", jer imam velike probleme sa razumevanjem tog pojma i intimno ga veoma teško povezujem sa svojim radom. Mnogo slobodnije i opuštenije se osećam kad govorimo o komunikacijskoj umetnosti, nego o teatru. Istina je da je teatar, na neki iskrivljeni način, 'sveuključujuća' umetnost (zato je uvek i bio tako nasilan/agresivan prema drugim medijima i prema umetnosti uopšte), pa bismo ga kao takvog i u njegovom najklasičnijem obliku mogli perverzno nazvati 'multimedijskim', čak i 'intermedijskim' događajem. Ali kad govorimo o net-performansu, zapravo ne govorimo toliko o teatru i pozorišnim elementima, koliko o komunikacijskim protokolima, koji uistinu u sebe uključuju savremene prakse vizuelnih umetnosti i postdramskih performansa, ali je ipak komunikacija u prvom planu. Pošto ti komunikacijski protokoli upotrebljavaju različite tehnološke (mobilne, redukovane, satelitske, dislocirane), vremenske (individualizovane razlike u nanosekundama ili čak vremenskim zonama) i druge specijalizirane razine, veoma bismo ih teško sveli na teatar. čak i više: nemoguće ih je objasniti teorijom teatra, ma kako ona bila savremena i postdramska.
Zbog toga mi je Manovičeva teorija meta-medija jako bliska i bez problema mogu svoj rad identifikovati i sa meta-operom i meta-baletom. Pogotovo jer Manovič tu svoju tezu povezuje i sa teorijom baze podataka, koja predstavlja neograničene mogućnosti kombinovanja i opasnih veza - o kojima govori Bojana Kunst - i koja je preduslov za funkcionisanje meta-medija, a takođe je i jedna od najvažnijih strukturnih tačaka moje političke strategije i intimne taktike.

AV: Za kraj, još jedno pitanje u još užem smislu - Kako ti sebe kao autora posmatraš i postavljaš u okviru net teatarske prakse? Recimo, neka okosnice tog autora budu tvoja autorska 'subjektivnost' (autor-subjekt, savremeni slovenački net performans umetnik Igor Štromajer) i tvoja autorska 'telesnost' (materijalni fizički pojedinac Igor Štromajer, taj i taj, takav i takav.. koji želi to i to, kojeg boli to i to..).
Odnosno, tu me zanimaju dve opšte i, čini mi se, ključne relacije. Prva je: Veliki Autor-Subjekt zapadnog modernizma - postmodernistički i poststrukturalistički decentrirani, defragmentirani, raspršen subjekt-autor posle Barthesa i Foucaulta, tj. smrti Autora - virtuelni autor-simulakrum net arta i net teatra koji istovremeno samo operiše sa već pokrenutim tekstovima, označiteljskim mrežama i sl. (i time poništava svoj subjektivitet, njegovo 'tvrdo jezgro'), ali se na neki način i ponovo vraća 'kreaciji' ex nihili jer zapravo digitalnom tehnologijom svaki put iznova generiše jednu stvarnost a ne predstavlja je, ne izražava, ne prikazuje, ne reprezentuje, ne performatizira.. Druga relacija koja me zanima je: moje jedinstveno, iskustveno, krhko i rezistentno telo realnosti i njenih (društvenih, institucionalnih) regulacija, koje se upušta u umetnički rad - moje (opet jedinstveno i opet iskustveno; zar ne? ili - ipak, ne?) arbitrarno i podatno telo virtuelne realnosti i njenih samo-regulacija, koje se upušta u digitalni ili net umetnički rad.


IŠ: Prvo o meni.
Moje telo se pravi da je jako, čvrsto. Nije manekensko, daleko od toga - često imam problema šta da obučem, da bi izgledao što više seksi - ali je nekako O.K.; svašta izdrži. Išlo je biciklom od Ljubljane do mora, spavalo je u Sahari, hodalo je daleko po smrznutom moru zimi u Finskoj, uživalo vetar kanadskih Rocky Mountains, izdržalo je tropsku vrućinu ekvatorijalnog Singapura. Ali je jedva preživelo prošlogodišnju ozbiljnu virusnu infekciju iz pariskog metroa i do krvi nažuljane ruke od zašrafljivanja novog kreveta prošle nedelje. Moje telo je razmaženo od ženskih dojki i kompjuterskog miša. Njegovo osnovno stanje su konstantne brze promene usamljenosti i užitka. I njegovo jedino autorsko stanje je - Bataillevim [Georges Bataille] rečima - trenutak tišine posle orgazma, duboko intimno autorsko iskustvo, krhki nered nesigurne ljubavi, koji uprkos površnom izgledu i jednostavnosti trenutka, fascinira privilegovanim pogledom u kraljestvo teskobe.
Ne prezirem postmodernističkog raspršenog autora, jer sam ga lično fizički osetio u Robbe-Grilletovim [Robbe-Grillet] romanima. Ali, dovoljno sam autoreligiozan da mogu u ključnim momentima prevazići vlastitu defragmentiranost, udariti rukom o sto i odlučiti se autonomno, ne politički. Erotizam je šutnja, u kojoj ja - kao savremeni raspršeni subjekt-autor, brzopotezni urbani gerilac bez cilja, svestan svoje nemoći, vučem epohalne, snažne, kolosalne, patetičke, spektakularne, napoleonske poteze. Ta me dvojnost konstantno uništava, čini nemoćnim i fascinira.
A za kraj još o tebi.
Ništa ne znam o tvom telu, o tvojoj krhkosti. U mojoj si glavi inteligentna i samostalna žena, koja se potpuno kontroliše i samo-reguliše, kada se upušta u umetnički rad, kada ide na parlamentarne izbore i kada bira seksualni užitak. Tvoje iskustvo sa digitalnim ili net umetničkim radom nije virtualno, nego uvek telesno, čak i kad se radi o dodiru sa informacijom, kodom ili strojem. Strojevi uživaju i vrlo su lepi. U dodiru s njima i ti - kao ta koja se upušta u komunikaciju sa njima; nazovimo to: umetnički rad - postaješ lepa.
Zato te volim beskrajno.

AV: Igore, hvala ti na ovom razgovoru. A čitaocima/teljkama na kraju ostaje da posle razgovora odluče hoće li se »mašiti za revolver kad čuju reč 'net-teatar'« ili će godarovski i žižekovski preokrenuti stvar pa se »mašiti za net-teatar kad čuju reč 'revolver'.

  • redaktura razgovora na srpsko-hrvatskom, engleskom i slovenačkom: Ana Vujanović
Igor Štromajer Virtualna baza Intima Igor Stromajer Igor štromajer








Ballettikka Internettikka

 
Intima Virtual Base - www.intima.org